„U koferima namenjenim opoziciji bilo je preko 75 miliona dolara“: Kako je Zapad platio rušenje Slobodana Miloševića

Pre 20 godina, 7. oktobra 2000. godine, Vojislav Koštunica je postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Svrgavanjem Miloševića počela je nova epoha ne samo za tu bivšu balkansku državu, već i za čitav svet. Vlast Miloševiću oduzela je prva u istoriji „obojena revolucija“, koju još zovu „buldožer revolucija“. Kako su se događaji razvijali u oktobru 2000. godine za portal „Balkanist“ ispričali su očevici i ljudi koji su pokušali da spreče eskalaciju političke krize.

Srbija je 24. septembra 2000. objavila zvanične rezultate predsedničkih izbora održanih tri dana ranije — 21. septembra, prema kojima je Slobodan Milošević osvojio 38,6% glasova, dok je njegov glavni rival, opozicioni kandidat Vojislav Koštunica osvojio 48,9%. Međutim, opozicioni štab je tvrdio da su izbori namešteni. Nezavisni posmatrači su govorili da je Koštunicu podržala najmanje polovina birača. Iskoristivši priliku, lideri srpske opozicije pozvali su građane zemlje da izađu na ulice.

U Beogradu je započela protestna akcija, koja je prerasla u štrajk širom zemlje, a 5. oktobra se već stotine hiljada demonstranata okupilo u centru Beograda. Demonstranti su udarali u bubnjeve, skandirali „Gotov je“, i krenuli da zauzimaju Skupštinu. Organi bezbednosti nisu mogli da zaustave revoluciju. Demonstranti su zauzeli zgradu Narodne skupštine, a zatim i televiziju. Najviše se istakao LJubisav Đokić koji je buldožerom probio ogradu Radio-televizije Srbije. Taj buldožer su svi zapamtili pa je tako revolucija i dobila ime.

Uveče su demonstranti zapalili zgradu parlamenta. Glavni grad je očekivao reakciju Miloševića i njemu lojalnih snaga bezbednosti. Organizatori nereda su se plašili da će vlasti upotrebiti tenkove i pokušati da uguše ustanak, ali događaji su počeli da se razvijaju na drugačiji način. Milošević je odustao od dalje borbe. Ujutro 6. oktobra priznao je poraz i Vojislava Koštunicu proglasio pobednikom.

Umesto trijumfa demokratije – rumunski scenario

Goran Petronijević, beogradski advokat, jedan od onih koji su branili na sudu prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, u to vreme bio je član Republičke izborne komisije i znao je tačne rezultate predsedničkih izbora 2000. godine.

Prebrojali smo glasove i Vojislav Koštunica je zvanično dobio nešto više od 48%. Nedostajalo mu je par odsto za ubedljivu pobedu. Slobodan Milošević je imao 11 odsto manje. Po zakonu je bilo neophodno održati drugi krug izbora, u kojem bi učestvovala dva kandidata sa najvećim brojem glasova. To bi bili Koštunica i Milošević. Očigledno je da bi Koštunica pobedio u drugom krugu, ali tih dana je sproveden scenario ‘obojene revolucije’ razrađen u Vašingtonu, a kojim se upravljalo iz Budimpešte“, objašnjava Goran Petronijević.

Globalisti su smišljali plan promene režima u Srbiji još od početka devedesetih godina, govori on.

„Posle NATO bombardovanja 1999. godine započelo je intenzivno finansiranje srpske opozicije, nevladinih organizacija i nekih novih udruženja, poput narodnog pokreta Otpor, koji ima sve odlike fašističke organizacije. Bilo mi je očigledno da se priprema puč, ali iznenadilo me je što se to dogodilo nakon prvog kruga glasanja. Sve je počelo sloganima da Milošević neće predati vlast. Znao sam zvanične rezultate izbora i počeo sam da shvatam da se priprema ‘obojena revolucija’ koja bi se ionako dogodila. Znam da su u to vreme soroševske organizacije donele mnogo novca u Srbiju: u koferima opozicije prevezeno je više od 75 miliona dolara u kešu. Pokret Otpor dobio je 7 miliona dolara, ali tokom transporta tri kofera su nestala: jednostavno su ih ukrali. A nakon privatizacije, koja je usledila kasnije, rođaci osnivača Otpora kupovali su srpske kompanije i gradili vile u Beogradu. U društvu je rasla atmosfera nasilja. Bili su svi preduslovi da se srpska ‘obojena revolucija’ odvija po rumunskom scenariju: to su bile apsolutno iste revolucije“, kaže Petronijević.

Rumunska revolucija 1989. godine završila se padom komunističkog režima Nikolaja Čaušeskua. Odlukom vojnog suda on i njegova supruga su streljani po kratkom postupku.

Po rečima srpskog advokata, Slobodan Milošević je posle 5. oktobra 2000. ostao bez bilo kakve podrške.

„Mnogi njegovi saradnici su prešli na drugu stranu, kupili su ih obećanjima da će biti zaštićeni ili novcem. Vojska je takođe prešla na stranu opozicije. Milošević je ostao potpuno sam. I saznali smo da je opozicija pripremila spisak od 90 ljudi koje je trebalo likvidirati. To je trebalo da uradi posebna strana brigada i za samo jednu noć. Srećom, to je sprečila državna služba bezbednosti. Sve je trebalo da se dogodi 6. oktobra“, kaže Goran Petronijević.

Prve nedelje oktobra 2000. započelo je potpuno uništavanje režima i kolaps zemlje. Preduzeća su preuzimana silom, isto se dogodilo i u državnim organima, u Narodnoj banci, a gomila je pred kamerama pretukla direktora Radio-televizije Srbija.

„Sve smo to videli svojim očima. Šokirao me jedan momenat. Gomila je upala u zgradu Narodne skupštine i počela da iznosi stolice, slike… Shvatili smo da je zauzimanje zgrade parlamenta simbolična akcija, ali zašto se tako varvarski ponašati? Sve je postalo jasno kada je izbio požar. Palili su glasačke listiće u podrumu da niko ne bi znao da se može održati drugi krug izbora i da se vlada može promeniti na demokratski način! Bilo mi je teško da to vidim“, kaže Petronijević.

On je siguran da su događaji 5. oktobra detaljno planirani i vrlo dobro finansirani.

„Sličan razvoj događaja smo zatim videli u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Kirgistanu i tako dalje. Šema je ista. U to vreme radio sam kao sudija: istraživao sam zločine na Kosovu. Posle svih ovih događaja počele su da mi stižu pretnje. Odlučio sam da ne popustim. Radio sam oko godinu dana, a onda sam shvatio da je moja borba besmislena. Kasnije sam saznao da su moje kolege iz okružnog suda primale mito od nove vlade za svako suđenje. Bilo je to mnogo novca — dvomesečna plata sudije! Isti ljudi su kasnije učestvovali u hapšenju Miloševića, učestvovali u progonima protiv njega. Podneo sam ostavku rečima ‘molim Narodnu skupštinu Republike Srbije da me oslobodi ponižavajućeg položaja sudije’ i otpušten sam“, kaže Petronijević.

Policija je dezertirala

General-major Vojske Jugoslavije u penziji Božidar Delić u to vreme je komandovao Beogradskim korpusom oružanih snaga. Rekao je da je vojska znala za predstojeći puč.

„Kao vojnik u to vreme, komandant Beogradskog korpusa, imao sam saznanja o pripremama rušilačkih demonstracija, neposrednoj ulozi i finansiranju od strane stranog faktora i o organizacijama koje duže vremena rade na rušenju sistema.Tu u prvom redu mislim na Otpor koji je prvi put tada izašao na javnu scenu. Praćenjem demonstracija i govora opozicionara mogli su se izvući zaključci o pripremama i samom scenariju za 5. oktobar. Znali smo i za pripreme da se izazove krvoproliće i u tome je prednjačio Velja Ilić koji je pripremao naoružane grupe za izazivanje haosa u Beogradu. Informacije i procene Vojske su dostavljene Predsedniku Republike, ali je on poverovao funkcionerima MUP-a i DB-a da će oni vladati situacijom, sprečiti kolone iz Čačka, Niša i Novog Sada i tako onemoćiti da se u Beogradu stvori kritična masa demonstranata“, govori Božidar Delić.

Ipak, policija je prešla na stranu opozicije.

„Reagovanje policije je u početku bilo u redu. Međutim, dolaskom velike mase ljudi pokazalo se da su snage nedovoljne. Policija je već imala dosta ubačenih elemenata, a moral ljudstva nije bio na visini. Desio se ‘napad’ na policijsku stanicu Stari grad odakle su odnesene velike količine oružja i municije. To je dodatno pokolebalo policiju. Neke elitne policijske jedinice su neposredno pre 5. oktobra upućene u Kopnenu zonu bezbednosti. Kada su demonstranti provalili u Skupštinu Srbije pozvana je elitna jedinica, Legijine ‘Crvene beretke’. Oni su prešli na stranu demonstranata i time je MUP potpuno razbijen i više nije vladao situacijom.“

Što se tiče Vojske Jugoslavije, ona je u svim jedinicama imala formirane snage za reagovanje. MUP je pokušao na razne načine da uvuče vojsku u sukob, svedoči Božidar Delić.

On objašnjava i zašto u Beograd nisu ušli tenkovi.

„Kada je meni naređeno da pokrenem tenkove i ostala borbena vozila, da zauzmem i obezbedim Skupštinu, ja sam Kolegijumu rekao da ću lično komandovati jedinicom, ali da svaki pokušaj da se neko približi, napadne ili pokuša da uništi borbeno sredstvo podrazumeva otvaranje vatre i neutralisanje opasnosti, a to znači da će pasti krv. Rekao sam da moji tenkovi i moji vojnici neće goreti pred Skupštinom, da se tenkovi međusobno štite vatrom i ako prihvataju odgovornost za ono što će se desiti ja odmah krećem. U Kolegijumu se čulo negodovanje. Neki od generala je rekao da to ne može tako jer su i njegova deca pred Skupštinom. Ja sam rekao: ‘To je vaš problem. Moja deca su u mojim tenkovima’. Tako je odlučeno da se ne angažujem pred Skupštinom. Kasnije sam dobio naređenje da jedinicu iz Bubanj Potoka vratim u njenu kasarnu ‘Stepa Stepanović’ kako bi bila bliže u slučaju eskalacije sukoba. Sukobi su se smirili jer se policija povukla, a demonstranti su u Skupštini zapalili glasačke listiće i opljačkali je iznoseći vredna umetnička dela i inventar. Pljačke je bilo i po gradi“, priseća se srpski general.

Ali armija se za razliku od policije držala zakletve.

„Raspoloženje među vojnicima je bilo dobro, mada se osećala zabrinutost. Ni u jednoj jedinici nije bilo ni govora ni pokušaja da se pređe na stranu demonstranata. Situacija je bila teška, ali su svi postavljeni zadaci izvršavani. Starešine su bez pogovora izvršavale naređenja. Bilo je raznih dezinformacija o prelasku jedinica na drugu stranu“, zaključio je Božidar Delić.

Rusi su preuzeli ulogu mirovnjaka

Kada je situacija postala opasna umešali su se određeni ruski političari. Veza između srpskih demokrata, koji su žudeli za promenom režima, i Rusa, koji su u ovoj situaciji nastojali da spreče krvoproliće, bio je Oleg Golubović, savetnik prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. S njim se povezao i ruski vojni ataše general Barmjancev, kojeg je Golubović kasnije upoznao sa generalom Momčilom Perišićem.

„Ujutro 5. oktobra krenuo sam u Skupštinu. Na ulicama je bilo puno naroda, došli su demonstranti iz Čačka. Počeli su sudari sa policijom. Nije bilo jasno šta će biti dalje, i 6. oktobra se šuškalo da će vojska uzeti stvar u svoje ruke. Pregovarali smo, opozicija nije imala pojma šta joj je činiti“, govori Oleg Golubović.

„Te noći mi se javio Rogozin, upoznali smo se još u Bosni kad sam radio za Radovana Karadžića. Dima mi je rekao da će sutradan doći [ministar spoljnih poslova RF] Igor Ivanov da pregovara sa novim predsednikom Koštunicom o garancijama bezbednosti za Miloševića i njegovu porodicu, da sve prođe bez nasilja. A sutradan mi se Rogozin ponovo javio i potvrdio da je sve u redu. Ujutro sam došao u Skupštinu, tamo je bio centar opozicije, i ispričao šta sam saznao našem revolucionaru Đinđiću“, priseća se Golubović.

On je imao jak utisak da Rusija ne želi krvoproliće i intervenciju vojske, jer bi to dovelo do tragedije.

„Te događaje je bilo nemoguće sprečiti. Kao što je bilo nemoguće sprečiti Majdan u Ukrajini. Obojene revolucije se u celom svetu organizuju po istom scenariju, i zapadnjaci se nikada ne zaustavljaju. Peti oktobar je takođe zapadno maslo i u Srbiji je sve bilo spremno za to, kao i u Ukrajini. Čim je zapadni novac došao na dobro pripremljeno tle, sve je krenulo brzo“, kaže Golubović.

On takođe smatra da je Slobodan Milošević sam „stvorio sebi opoziciju“ od bivših saradnika organa bezbednosti. A Zapad im je dao novac i sve izveo ne prljajući sopstvene ruke.

O samom Miloševiću Golubović kaže sledeće:

„Razgovarao sam par puta s njim. Slobodan Milošević je bio jak političar, ali nije bio strateg i radikalno se razlikovao od Radovana Karadžića, koji je principijelan čovek, što je veoma retka pojava u srpskoj politici“, govori Golubović.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je 24. marta 2016. godine osudio Radovana Karadžića na 40 godina zatvora zbog niza zločina tokom rata u Bosni od 1992. do 1995. godine, a 2019. godine je kazna preinačena u doživotni zatvor. Slobodanu Miloševiću je takođe bilo suđeno da završi život u Hagu. Šest meseci nakon ‘buldožer revolucije’, 1. aprila 2001, nove vlasti su ga uhapsile i predale tribunalu. 11. marta 2006. Milošević je preminuo pre izricanja presude.

(Balkanist)