Povežite se sa nama

Estrada

Kako sam otkrio Gorana Bregovića: Odlomak iz autobiografije Željka Bebeka

Objavljeno

Knjiga „Svima u inat” obogaćena je brojnim privatnim fotografijama, a u posebnom izdanju, uz ograničeno izdanje, nalazi se Bebekova posveta i CD sa njegovih 17 velikih hitova.

Rukopis je priredio novinar i urednik Večernjeg lista Robert Bubalo. U ovom feljtonu List donosi odlomke iz knjige koja će se na kioscima naći od 30. juna 2022. godine, a u knjižarama od 4. jula 2022. godine.

Večernji list objavljuje još jednu hit knjigu – autobiografiju legendarnog rokera Željka Bebeka „Svima u inat“.

To je knjiga u kojoj je slavni pevač otvorio svoju dušu i predstavio je čitaocima, kao da ih vadi iz zaključanog sanduka, sve svoje snove i emocije, svoje skrivene životne epizode, uspone i padove, životne prekretnice. U njemu nema ulepšavanja, pa će zainteresovanog čitaoca iznenaditi opisi Bebekovog detinjstva, sarajevske rok scene, razotkrivanje odnosa članova kultnog Belog dugmeta, pravni manevar kojim je Goran Bregović postao „večiti“ benda šef“, način na koji je Bebek izbačen iz grupe, počeci njegove solo karijere…

***
Bio sam na putu za fakultet kada mi se desio sudbonosni susret – naišao sam na momka iz susedne škole koji me je tražio po celom gradu. Znao sam za njega, bio je to Eduard Edi Bogeljić, pričalo se da je „pojeo” gitaru. Rekao mi je: „Hej, Bebek, čujem da sviraš gitaru i pevaš, a to je upravo ono što mi treba u bendu. Hoćeš li nam se pridružiti?“ I tako sam 1966. godine ušao u svoj prvi bend: to su bili Kodeksi. Bend koji je preteča svega što je došlo kasnije.

Prema tada važećoj sarajevskoj rang listi po kojoj se znalo ko gde igra, Kodeksi su subotom popodne nastupali na matinejima, a možda i na nekoliko plesnih žurki uveče. Imali smo malo problema sa repertoarom na početku: mladi su hteli da pevaju i plešu sa Bitlsima i Bič bojsima, čije su pesme tada izvodili Indeksi i Čičak, a prašili smo Krima i Hendriksa, drugačije, žešće i mogim mladima tada nepoznatu muziku. Imali smo fanove koji su voleli Kodekse, ali smo ipak morali da popuštamo devojkama i malo umerenijim momcima, pa smo na repertoar stavili neke lakše pesme, neke od Bu Džiza, pa San Francisco Skota Mekenzija… Nije nam palo na pamet da pravimo sopstvene pesme, stvaramo, niko od nas nije pomislio da bude autor. Hteli smo samo da poletimo i obrišemo prašinu sa zapada, koji je zapalio Sarajevo kao vatru. A usput smo zaradili za taksi, a ne da peške nosimo gitaru kući. I naravno, za nekoliko piva.

Onda sam polako počeo da stvaram svoj imidž, koji će eksplodirati sa popularnošću Bjelog dugmeta. Ali dobra košulja se nije mogla nabaviti pre Trsta, a ja, naravno, nisam imao prilike da odem tamo. Neki su otišli ​​i u London, zavisno od toga kojoj društvenoj klasi su pripadali. Među nama mladima su bile velike razlike. Zato mi je jedina opcija bila da modernu košulju koja nema klasičnu špic kragnu naručim od privatnog krojača koji ima radnju košulja.

Kod kuće bih pred nastup obuo nove cipele, pa bih stavio gumene potplate i prošao kroz blatnjav deo puta. Onda bih skinuo te đonove i sakrio ih pod jedno drvo, a u povratku bih ih ponovo obuo. Ali vrlo rano sam otkrio da volim da nosim čizme, mogle bi da budu još ženstvenije, sa podignutom petom. Sve je u imidžu koji je tada još bio u povojima, međutim, bio sam svestan da ne mogu da se popnem na scenu u onome što sam došao na svirku. Iako još nisam bila zvezda, osetila sam potrebu da izgledam spektakularno. Ono što sam nosio uvek je prvo izazivalo čuđenje, a zatim oduševljenje hrabrošću i kreativnošću. Tada smo mi na sceni izgledali drugačije od onih u publici, danas svi izgledaju isto. (…)

Kosa mi je postajala duža i kovrdžavija, tako da nisam mogao da dostignem dužinu koju sam želeo jer mi je stajala kao kineski šešir na glavi. Imao sam velikih problema da je začešljam i gurnem prema vratu dalje niz leđa, pa sam morao da koristim lakove i gelove da bar neko vreme zadržim onako kako sam je postavio. Ali morao sam da pazim da ne hodam previše i ne mlataram glavom kako bi kosa zadržala izgled. Kasnije ću imati svog frizera u Dugmetu, ali sam tada ipak morao sve sam da kreiram. Često bih zalepio kosu pivom da ne viri iz oblaka.

Kodeksi su svirali glasno i kontra svih postojećih pravila, što je izazivalo probleme koje su neki sarajevski vlastodršci nastojali rešiti. Ali mi smo sve manje pažnje pridavali njima, bili smo drski, nismo priznavali njihov autoritet. Nismo se mi postavljali kao konkurenti komunističkom društvu, jer nam je bilo jasno da će nas pogrešan vic odvojiti i od škole, i od muzike, i od svega. Mi smo bili samo buntovni mladići koje je nosila golema rock’n’roll energija. Tada si mogao ispričati vic u kafani i nastradati, jer dvojica od petorice za stolom su doušnici. Slušali smo i svirali rock i upijali taj zapadnjački val koji je polako i sigurno osvajao mlade. Za nas je bilo samo jedno pitanje: hoćemo li i mi u tome učestvovati ili ćemo tu priču prepustiti drugima, onima koji tek dolaze. Ipak je u nama iz 40-ih i 50-ih godina ta drčnost bila sveprisutna, svakom smo se pesmom inatili. Znali smo da ima stvari koje ne treba raditi, ali smo stvarali neki novi svijet supkulture i bunta u generaciji koja nas je pratila i slušala, htjeli mi to ili ne htjeli. (…)

U vreme Kodeksa bio sam i dalje fizički vrlo aktivan. Zimi bih išao desetak dana skijati na Bjelašnicu, a preko ljeta na desetak dana u Cavtat, Srebreno ili Zaostrog. To su bila mesta u kojima je Društvo za fizičko vaspitanje, čiji sam bio član, organiziralo letovanja u šatorima. U tom sam Društvu imao paralelnu ekipu i cijelu sam mladost dvaput tjedno s njima trenirao gimnastiku. To mi je davalo svežinu i oblikovalo telo pa sam se ubrajao među dobro razvijene. Bio sam mršav, ali dobre konfiguracije.

Kodeksi su prolazili kroz stalne transformacije. Edi i ja smo bili okosnica benda, Lučano Paganoto je bio stabilan na bubnjevima, ali ubrzo nas je napustila pevačica Ismeta Dervoz. Ipak, pravi problem je bio sa basistima. (…) Kako još nismo postigli ništa bitno, osim što smo bili renomirani sarajevski bend koji svira ples, želio sam nekoga ko bi mi konačno odgovarao u bendu kao basista.

Jedno veče sam otišao u Kovače, u Dom Socijalističkog saveza, gde su se igrale, da vidim nastup mlade grupe Beštija. Tada smo bili mnogo popularniji od njih, oni su bili bend sa periferije i nisu mogli da dobiju mesto u gradu da sviraju, a mi smo bili solidan gradski bend. Gledao sam njihovu svirku, nisu bili loši, ali sam primetio basistu koji je lepo svirao, dobro izgledao, pa čak i pevao neke prateće vokale. Imao je katanac na prorezu, za koji je rekao da je bio veliki ljubavnik do kojeg je bilo teško doći. Predložio sam tog tipa Ediju i on je pristao. „Ali hajde da se uverimo da je momak dobro, da ne moramo ponovo da tražimo drugog basistu posle tri dana.

Dogovorio sam se sa svojim prijateljem Rankom Rihtmanom, tadašnjim klavijaturistom u bendu Čičak, koji je kasnije prešao u Indek, da mu ovog mladog basistu dovedemo na ocenu. Ranko je bio sjajan muzičar i imao sam beskrajno poverenje u njega. Posle audicije mi je kratko rekao „Uzmi ga, dobro je dete“.

Dolazak mladog basiste nam je jako pristajao, imali smo osećaj da možemo da počnemo da gradimo neke ozbiljnije planove za prodor u šou-biz. Sada je 1969. i prva velika prekretnica u bendu. Naš status se nije bitno promenio sa ovim novim članom, ali je za mene i Edija bilo mnogo bolje. Novi basista je bio aktivan, voleo je probe i svirke, možda nije voleo one pesme koje smo imali na repertoaru, ali je sve mogao dobro da odsvira. Taj basista je bio Goran Bregović.

Njegova majka Borka, ili tetka Cica kako smo je od milja zvali, bila je sa mojom mamom u srednjoj školi, tako da smo se poznavali. Onda mi je rekla: „Drago mi je da je Goran sa tobom u grupi, ali više bih volela da je otišao u Pro arte”.

Naša prva prava profesionalna svirka bila je u Dubrovniku u Splendid baru, gde smo nastupali kao kućni bend. Igrali smo punih pet meseci, od 1. maja do 1. oktobra i 1969. godine. Bila je velika zabava, dobra zarada i odlična pozicija. (…) Predstava je prošla odlično, a sve je sa velikom pažnjom pratio misteriozni čovek. Sedeo je u uglu, sa flašom šampanjca i dve čaše iako je bio sam. Imao je preko 70 godina. Bio je zgodan, uglađen džentlmen, pravi plejboj. Jedne večeri nas je pozvao za sto, počastio pićem i počeli su pregovori. Gospodin Renato Pacifiko, kako su ga zvali, bio je vlasnik kluba u Napulju u okviru hotela Rojal, u najlepšem i najbogatijem delu grada. Ponudio nam je da dođemo da igramo u Italiji u njegovom klubu i pregovori su, na naše zadovoljstvo, uspešno okončani.

Gospodin Renato bio je i vlasnik stomatološke klinike, a i sam je bio zubar. A kako smo u to vrijeme svi bili socijalistički krezubi, kad smo došli u Italiju, svima nam je prvo sredio zube. I s tim novim, blještavim zubima, počela je naša nova era.

Kliknite za komentarisanje

Postavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Promo

©2020 Skener Info. Sva prava zadržana.