ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Američki mediji, ruski špijuni, ukrajinsko-kineska afera i novi građanski rat

Proteklih 72 sata, Bože mi oprosti, proveo sam buljeći, čas u te-ve, čas u telefon, družeći se sa američkim medijima ko sa najmilijima. Neki bi to nazvali ispiranjem mozga.I ne bi bili daleko od istine. Ali, mazohizam se ponekad isplati.

Nije da mi je to opštenje sa medijima strano, to mi je, jelte, posao, samo ga inače ne upražnjavam u tolikim količinama. Ali ova poslednja 72 sata koaksijalni kabl u SAD je toliko goreo od tema i dilema, od afera i kontroverzi, da se ono što bi u normalnoj situaciji bilo Orvelovsko mučenje, pretvorilo u zgodan socijalni eksperiment.

Priznajem, posle više od pola života (25 od 46 godina) provedenog u srpskim medijima, smoren taman koliko i onaj nesrećni hrčak što povazdan vrti točak u kavezu, dočekao sam da mi selidba u SAD donese nešto novo i da skoro pa svakog dana ponešto naučim (kao Slavko Štimac u “Doli Bel”, s tim što još nisam počeo da bacam zečeve u trans). Istina, više o državi u kojoj trenutno živim nego o novinarstvu samom. Jerbo je ono, obrni-okreni, svugde i uvek posledica društva u kome se praktikuje i uzgaja.

Onaj zvučni atribut – “sedma sila” – kojim se nekada opisivala uloga medija u društvu, danas je, na žalost, samo nostalgična poštapalica. Ispostaviće se da, što je više “demokratije”, to je manje medijskih sloboda. Majčica Srbija u tom smislu možda i nije savršen egzamplar, jer se u njoj demokratija još krčka na starom smederevcu, na “jedinici”, ni blizu začina i finalne zaprške. Ipak, nisam očekivao da će me nešto slično, samo tehnološki savršenije, sačekati u “zemlji slobodnih i domu hrabrih”, kako pevaju reči američke himne.

Trampovi porezi i novinarske ekskluzive

Ono što mi je, kao tek pridošlom migrantu iz zemlje u kojoj su mediji mahom strogo kontrolisani vozovi koji već decenijama duvaju u frulice vlasti, bilo začudno na prvi pogled, jeste da su ovi ovdašnji, sa par izuzetaka, žestoki kritičari predsednika i njegove administracije. Zapravo, najčešće kritizeri, jer za objektivnu kritiku ipak trebaju i neke činjenice, kojih često zafali u bombastičnim prilozima i komentarima velikih TV mreža kao što su CNN, ABC, NBC, CBS, PBS, ali i “ozbiljnih” listova sa stogodišnjom tradicijom, poput Njujork Tajmsa i Vašington Posta.

Naime, najveća “afera” koju je ovo medijsko jato do sada izbacilo o Trampu je njegov poreski izveštaj iz 2017.godine, u kome stoji da je na ime privatne takse platio mizernih 750$. Ali avaj, kad malo začeprkate ispod površine, shvatite da je slučaj jak otprilike kao i onaj koji je Vučić onomad poveo protiv Miškovića iz “Delte”, u svojoj prvoj i najvećoj žetvi jeftinih političkih poena kojom je praktično zacementirao vlast.

Kao i u Miškovićevom slučaju, Tramp je prosto uradio ono što mu zakon dozvoljava, i što bi verovatno uradio svaki crnac beskućnik iz Bronksa kada bi se našao u njegovoj situaciji. Ili što već radi manje više svaki Amer koji zna da se ruka rukom mije, tačnije – prihodi pokrivaju troškovima da bi se porezi sravnili na minimum. Prosto. I pored velike pompe sa kojom je lansirana, priča se na kraju se završila bez očekivanog i jedinog validnog epiloga – onog u kome se konstatuje da je Tramp prekršio zakon “taj i taj”. Jer, ispostaviće se da nije prekršio nijedan.

Ali, ako mislite da je Njujork Tajms džaba krečio, grdno se varate. Nedelju dana ova je vest zvonila sa svih ekrana i društvenih mreža, sasvim dovoljno da izazove željeni efekat – navuče još koji glas u Bajdenovu kutiju. A čemu bi mediji inače služili, zar ne?

Drugi Dnevnik, Vuk Drašković i Mila Štula

Sve vam je jasno kad prostom analizom Fejsbuk profila istog lista otkrijete da je za proteklih 72 sata, koliko se ja mazohistički trujem medijima, objavljeno ukupno 43 članka koji za temu imaju politiku i predstojeće izbore, od toga 39 negativno nastrojeno prema Trampu ili Republikanskoj partiji. Od preostala četiri, dva su bila, najblaže rečeno, hvalospevi njegovom protivkandidatu.

Za vas koji im nemate pristupa, izveštavanje gorepomenute medijske kohorte Vam liči otprilike na one priloge o Vuku Draškoviću i opoziciji u Dnevniku 2 RTB iz Miloševićeve ere, u izvođenju Mile Štule i Milorada Komrakova. S tim što su Vuka i Đinđića blatili u proseku jednom u nedelju, dve, a ovde Trampomanija piči 24/7. I nije da je jedna Štula, već ima više njih, mutiranih i metastaziranih. Spektakl!

Situacija je tek nešto bolja na FOX-u, jedinoj TV mreži koja većinski podržava republikance. Među njihovim autorima, brat bratu, može se naći i poneki objektivan, čak i anti-Trampovski nastrojen, poput Krisa Valasa, koji se “proslavio” vodeći prvu debatu dva predsednička kandidata, u kojoj na trenutke nije bilo jasno da li je tu prisutan u svojstvu novinara ili učesnika u debati.

Ima i onih drugih koji, poput Šina Henitija (“Hannity Show”) i Laure Ingram (“The Ingraham Angle”) apsolutno ne kriju svoju naklonost Trampu i radikalni su kritičari svega što rade Bajden i demokrate, ali ćete istovremeno na CNN, CNBC, ABC i CBS naći sijaset još agresivnijih propagandista demokratske mustre, poput Andersona Kupera, Endrjua Kuoma, Dona Lemona…

Afera “Laptop” i ukrajinske veze

I tu onda dolazimo do razloga što sam prethodne dane i noći proveo orgijajući uz male ekrane i breaking news.

O tome koliko je novinarstvo u Americi otišlo dođavola, koliko je podeljeno i zakopano u duboke rovove, iz kojih proviruje nos samo kad treba da frljokne kašikaru u onaj suparnički, najbolje govori friški slučaj “izgubljenog laptopa” Hantera Bajdena, sina kandidata Džona.

Naime, pre nekoliko dana najstariji američki list, Njujork Post, koga je pre 200 i kusur godina osnovao jedan od otaca američke nacije (founding fathers), Aleksandar Hamilton, objavio je, kao udarnu, priču o mejlovima pronađenim u laptopu Bajden Juniora, koji ga je ostavio pa zaboravio kod jednog servisera u državi Delaver.

Mejlovi, između ostalog, otkrivaju da je Hanter mašala koristio leđa svog tatice, u to vreme potpredsednika SAD, da profitira u biznisu sa ukrajinskom naftnom kompanijom Burisma, te nekoliko kineskih kompanija i tajkuna. Poslovi teški desetine miliona dolara ugovarali su se, kako je Njujork Post otkrio, uz znanje i obilatu pomoć Bajdena starijeg, koga je junoša koristio, nekad kao Trojanskog konja, a nekad kao Bič Božiji, u zavisnosti od prilike. Kao kada je ukrajinskom predsedniku Porošenku u decembru 2015. trebalo zapretiti da neće dobiti milijardu dolara američke pomoći dok ne otpusti tamošnjeg tužioca Viktora Šokina, koji je, gle zgode, nedeljama pre toga istraživao mutne poslove Burisme, u kojoj je mlađi Bajden, kao član Upravnog odbora bez dana iskustva u naftnom i energetskom biznisu ali zato bogatom istorijom korištenja narkotika, primao između 50-80.000 dolara mesečno. Malo li je za usluge koje garantuje potpredsednik Amerike?

Valja podsetiti da su porodični poslovi Bajdenovih u Ukrajini i ranije bili predmet istraga u Kongresu i čak doveli do “impičmenta” predsednika Trampa, koji je na kraju u Senatu oslobođen optužbe da je vršio pritisak na lidera Ukrajine, ovaj put Zelenskog, da istraži prljavštine vezane za poslove Bajdenovog sina.

A od kuma, pardon, Kine…milijarda!

S druge strane, poslovi Hantera Bajdena u Kini do sada su prolazili skoro neprimećeno u javnosti – uključujući i preko milijardu dolara, koliko je od kineske državne banke dobio samo nekoliko dana nakon posete Pekingu sa svojim moćnim tatom 2013. godine, državnim avionom Air Force 2.

Zanimljivo da je milijarda legla na račun firme u kojoj je Bajden junior suvlasnik sa Kristoferom Hajncom (Christopher Heinz), posinkom još jednog visokorangiranog člana Obaminog kabineta, državnog sekretara Džona Kerija (nama poznatog i po ljubavnoj aferi sa princezom Katarinom Oksenberg). A još je zanimljivije da se tata Džo u “kineskim mejlovima” pominje kao Big Guy, kome su, sve na to ukazuje, za određene usluge plaćeni milioni dolara koji se takođe pominju u mejlovima.

Inkriminišuće mejlove novinarima Njujork Posta doturio je Rudi Đulijani, bivši guverner Njujorka i Trampov savetnik, čijeg je advokata pozvao kompjuterdžija kod kojeg je Bajden servisirao kompjuter.

Priča koja, da se ne lažemo, deluje filmski neverovatno, ali je svakako manje bitna u poređenju sa činjenicom da su mejlovi po svemu sudeći autentični i da ono što u njima piše po gabaritu pretenduje da bude jedna od najvećih korupcionaških afera u SAD posle Drugog svetskog rata, po grandioznosti zloupotreba veća čak i od napumpanog Votergejta.

Ali, da bi se neka šteta evaluirala i dobila svoju punu dimenziju u narodu, neophodno je da prođe kroz medijska pojačala i zvučnike. Na sva zvona, što bi rekli. A to je u ovom slučaju izostalo.

Imperija uzvraća udarac

Iako dokumenti koje je Post objavio izgledaju verodostojno, što je potvrdilo i nekoliko svedoka, osoba koja su bila uključena u e-mail prepisku, ostali mediji (sa izuzetkom Foksa) nisu na ovu “medijsku bombu” odreagovali kako bi na prvi pogled bilo logično. Ili kako bih ja reagovao da sam, npr, novinar Njujork Tajmsa.

Naprotiv, usledilo je nešto kontradiktorno logici i profesionalnim standardima.

Umesto da odu korak dalje, istraže mogućnost da je jedan tako visoki državni zvaničnik trgovao uticajem da bi obezbedio profit bliskom članu porodice, ujedno izložio zemlju opasnosti i sramoti, medijski konglomerat, praćen novinarskim stadom od stotinak drugih medija, okrenuo je priču za 180 stepeni, optuživši Rudija Đulijanija da je – ruski špijun.

Kao “dokaz” za ove tvrdnje poslužila je izjava neimenovanog izvora iz FBI, koju je preneo list USA Today.

S jedne strane autentični mejlovi, s druge strane izjava ne znamo koga, koja pritom uopšte ne demantuje navode iz mejlova, već tera priču na sasvim drugu vodenicu i od nje pravi klasični špijunski triler sa arhineprijateljem Rusijom u ulozi glavnog negativca. Zvuči poznato?

U kontrakampanji koja je usledila kao pokušaj da se zataška prava afera, otvorena je Pandorina kutija besmislenih starih tužbalica iz 2016. o navodnim ruskim zaslugama za Trampovu pobedu na predsedničkim izborima.

Narativ o tobožnjem mešanju Kremlja u američke unutrašnje stvari, osim što je u ovom slučaju poslužio kao klasičan paravan, u sebi sadrži i notu paradoksa, s obzirom da dolazi iz kuhinje istog onog klintonovsko-bušovsko-obamino-bajdenovskog četverougla koji se masovno mešao u unutrašnje stvari sijaset država, te kao na traci smenjivao legalno izabrane predsednike i vlade, šireći demokratiju tamo gde je, po njihovoj proceni, manjkalo.

Ta politika je, da podsetimo, porodila Al Kaidu i Bin Ladena, promovisala Muslimansku braću i formirala ISIS, sa svim njegovim fanaticima i “mučenicima”.

Ali avaj, sada je sve to zaboravljeno i Amerika je, za potrebe predizborne kampanje jednog kandidata, postala sirota nevina snaša kojoj suknju zadiže ko stigne, a naročito bahati vragolani iz Moskve.

Hoćemo, hoćemo cenzuru!

Medijskoj igranki koja je za cilj imala “peglanje” Bajdenove korupocionaške afere od prvog dana priključili su se Fejsbuk i Tviter, koji su po kratkom postupku zabranili sve objave Njujork Posta i Foksa, što je izazvalo žestoke reakcije republikanaca i Trampovog kabineta, koji su optužili njihove vlasnike Marka Cukerberga i Džeka Dorsija da ukidaju slobodu govora. U opštoj pometnji, blokiran je i tviter nalog Kajli Mekenani, Trampove pres sekretarke, koja je to nazvala cenzurom i udarom tzv. Big Tech na Prvi amandman, Americi tako sveti i dragoceni.

Zaveri ćutanja se priključio i sam Bajden, koji ne želi da komentariše, a što je naročito interesantno, ni da demantuje navode afere. S druge strane, novinari mejnstrim kuća juče su prvu priliku da govore sa njim iskoristili da ga upitaju “kog je ukusa milkšejk” koji je kupio u lokalnom fast-fudu na turneji po Severnoj Karolini.

A kada je jedan lokalni novinar zaustio da mu postavi pitanje Bajden je odmahnuo rukom i zbrisao u limuzinu, dok su ostali novinari grohotom ismejali kolegu koji se usudio da pita ono što su svi oni, realno trebali da pitaju. Da su novinari, ko što nisu.

Sve u svemu, laptop je na kraju završio na veštačenju u FBI, koji bi trebalo da presudi da li je on zaista pripadao Hanteru Bajdenu, sa svim što se na njemu nalazi. FBI za sada “mudro”ćuti, verovatno čekajući da izbori prođu, a prisećajući se poslednjih nekoliko istraga koje su vodili, uključujući mejlove Hilari Klinton te ruski “uticaj” na izbore 2016., teško je očekivati da ćemo uskoro dobiti bilo kakve odgovore čak i na ovako banalna pitanja.

“Je li, bolan, hoće l` biti onog rata?“

“U sred Viskonsina, supruga Toma Štepaneka posela ga je prošlog meseca za kuhinjski sto i upozorila da predsednik (Tramp) možda neće prihvatiti mirnu tranziciju vlasti ako izgubi u novembru. „Jesi li siguran da želiš to da radiš?“ – pitala je svog supruga, koji je predsedavajući demokrata okruga Waushara. „Bićeš meta ovde“, rekla mu je (zabrinuta žena)”.

Ovako glasi odlomak iz teksta pod naslovom “As President Trump’s language grows more heated, fears rise of political violence” (“Kako jezik predsednika Trampa postaje žešći, raste strah od političkog nasilja”) prestižnog Njujork Tajmsa.

Da kojim slučajem ne živite u Americi, već negde u Zimbabveu ili na Islandu, čitajući ove redove vi bi, pretpostavljam, saosećali sa gospodinom i gospođom Štepanek. Prožela bi vas, ljudski, neka tiha jeza pred nasiljem kome će, ukoliko Tramp ne prizna rezultate, biti izloženi.

Ako pak, živite u Americi, postoje solidne šanse da ste negde ukačili jednu od bar deset izjava u kojima isti taj zli Tramp ponavlja kako će, u slučaju da izgubi izbore, priznati rezultate i mirno predati dužnost Bajdenu.

Ali ne mari, to nije razlog da se ne napravi malo medijske panika pred novembarske izbore, sa naglaskom na ključne, tzv. “swing-states”, u kojima živi podjednak broj simpatizera obe partije i koje po tradiciji odlučuju pobednika izbora. A jedna od tih država je upravo Viskonsin, u kome živi bračni par Stepanek. Jesu li Vam sada malo jasnije?

No, na stranu sad novinarske varošarije, mogućnost postizbornog krvavog “trećeg poluvremena” postoji. Štaviše, realna je. Podgreva ga i potencira novinarski ples na ivici žileta, poput ove priče o porodici Štepanek, koji izaziva podele u američkom društvu koje, kako se izbori bliže, bivaju sve veće i ostrašćenije. A sve češće mogu se čuti komentari da Amerika nikad nije bila bliža scenariju iz 1861, i drugom građanskom ratu u svojoj istoriji.

Ali za razliku od “prognoza” Njujork Tajmsa, kojima se Trampu nameće breme i uloga piromana, sa pretpostavkom da neće priznati poraz i pristati da iseli Melanijim garderober iz Bele kuće (što će, kažu neki, potrajati danima), realnija je mogućnost da do nemira dođe u obrnutom raspletu. Bajdenov potencijalni poraz već sada miriše na barut i scenario u kome bi Antifa i Black Lives Matter na ulice izručili sav bes. A da pale i divljaju znaju, videli smo to proteklih meseci na “generalnim probama”.

Debata bez dnevnog reda

U takvom raspoloženju Amerika iščekuje četvrtak i drugu, završnu predsedničku debatu. Moderator će biti Kristen Velker (Welker) sa NBC, još jedna otvoreno prodemokratski orjentisana novinarka, tako da Trampa očekuje još jedna teška noć. Naročito ako se zna da je, samo par dana pred debatu, voditeljka sa debatne agende izbacila temu “spoljna politika“, zli jezici kažu s jasnom namerom – da bi zaštitila Bajdena od nezgodnih pitanja na konto Afere “Laptop”.

Kako god, u Trampovom timu nadaju se da će proći bolje nego tokom skorašnjeg intervjua na CNBC, kada je voditeljka Savana Gatri nazvala predsednika SAD “ludim ujakom koji retvituje koješta”. Taj intervju je, inače, usledio kao kompenzacija za otkazanu drugu debatu, čiji je nesuđeni voditelj Stiv Skali (Steve Scully) u međuvremenu suspendovan sa matične C-SPAN televizije zato što je slagao da mu je hakovan tviter nalog tokom prepiske sa bivšim Tramppovim pomoćnikom, Entonijem Skaramućijem (Anthony Scaramucci).

Činjenica da je Komisija za debate odabrala baš ovim i ovakvim novinarima ukazala čast da vode debate predsedničkih kandidata, koje odlučuju o sudbini zemlje, govori mnogo o novinarskoj sceni današnje Amerike, ali pre svega o stanju u kome se zemlja nalazi.

Rat ili mir, saznaćemo uskoro.

Samo da me pre toga ne optuže da sam ruski špijun i da ovo citiranje Tolstojevog naslova nije ništa drugo nego šifrovana poruka, zna se kome.

Rudiju Đulijaniju.

Piše: Antonije Kovačević

(Preokret)

Foto: Getty Images/Rob Carr, Youtube